Срећа
Како сам старији све више не подносим зиму, а сећам се када сам уживао у снегу и лепоти хладних дана. Сећам се како сам волео да стојим на тераси испред собе и да дуго, дуго посматрам беле пахуљице. Тада ми се чинило да неко седи на нашем крову и из некакве вреће без дна просипа пахуљице по дворишту. Али, није више тако. Зима ми је постала мрска. Могу и сада да посматрам како пада снег, али ми брзо досади јер знам да нико не седи на мом крову и не просипа пахуљице. Сада ме привлачи зима, али само у случају да је посматрам из топле просторије. Већ је позна јесен. Дани су постали сасвим кратки, а о сунцу нема ни речи. Већ неколико дана пада хладна ситна киша која, чини ми се, постала је толико ситна да се не види. Некаква суморна светлост ме чека сваког јутра, а згуснута тама ме у кревет прати. И тако већ неколико дана. Устајем-мрачно, одлазим на спавање-мрачно. Излуђује ме ово време. Покушавам да не излазим из куће осим када за то немам изричите потребе. Некако ми је лакше ако сам унутра и не обраћам пажњу на сивило које ме обавија. Лакше поднсим ако не размишљам о томе да ми се ово време не свиђа, и оно тако нечујно прохуји поред мене. А и када треба да изађем то чиним са великим негодовањем и мрзовоњом која се видно осликава на мом лицу. Са највећеом апатијом спремам се да изађем на улицу. Облачим свој капут, који још увек нисам однео на хемијско чишћење, и то успорено као да се са собом борим и надам се да ћу моћи да не излазим. Увијам шал око врата, а осећам као да ме хладноћа дави. Већ на вратима осећан некаву чудну језу и благи немир од сусрета са влажним асфалтом и сивим небом. Први корак је направљен. Преживећу... Пада ситна, ситна киша, али ботово неосетљива. Ваздух је засићен неописивом влажношћу. Покушавам да не обраћам пажњу на оголело дрвеће и пусте паркове. Наједном почиње снег. Сасвим ситне пахуљице почеле су да шарају по густом сивилу не остајући на површини већ топећи се на влажном асфалту. Погледах око себе и не видим нигде никога. Нашао сам се сам на улици. Настављам даље и са друге стране улице угледах жену која је за руку водила девојчицу. Дете се радовало овим првим малим хладним пахуљицама и као да је очима својим тражило некога ко их са зграде посипа. Сва животна радост у овоме трену њој су сачиљавале ове мале беле појаве и топла мамина рука коју није испуштала. Опазивши да их гледам, девојчица ми се благо насмеја и махну. Као да је желела да сву своју радост овог трена подели са мном. Збуних се у трену те извукох руку из топлог џепа и хтедох да јој махнем, али као да није било довољно радости на мом лицу. На моју топлу руку паде ми сасвим, сасвим мала пахуљица неправилног облика. Осетих ту мајушни хладоћу. Она ме нежно пољуби у длан и заувек нестаде на мојој загрејаној руци. На мом лицу појавио се неочекивани осмех. Груди се напунише радошћу живота и осетих ту срећу коју је осетила та чудесна девојчица. Сетио сам се да неко посипа ове пахуљиц са неба из своје вреће без дна. Почео сам да трчим по улици и да скачем као да је топло пролеће. Да. Сад се питам да ли је потребо да све буде како желим да би био срећан? Не. Срећа је у нама и око нас...у капљици кише, у сасушеном листу, у лицу насмејане девојчице, у маленој хладној пахуљици која се истопила на мом длану.