Воз
Published on 10/18,2008
Ова прича ми је јако важна, зато Вас молим за Ваше искрене коментаре.
Хвала.Воз...стари и прохладни. Једва се вукао по развученој прузи и као да је лагано одбројавао метре које ће још проћи. Унутра вагони прости, сиви и пуни људи који се тишћу једни уз друге и својим телима се загревају. Свако замишљен о својим бригама и у глави решава свој неки непознати проблем. Тек по неко ремети густу тишину негодовајући што је путник поред њега заспао и превише се наслонио. Лица усмерена на неку непозанту и тајанствену дубину у коју се и не може погледати. Свако у своме свету... и са својим проблемима.
По два дуга седишта окренута су један према другом, тако да укупно шест људи може да седне на њих и у сваком вагону по два реда таквих седишта. Растојање међу њима је мало тако да свако привлачи своје ноге ка себи. Стиснуто, али ипак није скупо и иде до жељеног одредишта. Велики прозори са страна мутни су и прљави, али ипак дају вагону мало светла. Напољу тихо и лагано пада ситни снег... Свако је кренуо по својим намерама. Неко до града по важним пословима, неко код својих рођака, неко код лекара, неко на пијацу да прода своје производе и донесе мало пара гладној породици у селу... Старци и старице од година избораних лица мешали су се са младима. Нико није знао муку и тугу свог непозантог сапутника, али сви су заједно у овом прохладном вагону... Ближе ка излазу седели су људи који су излазили на ближим станицама, тако да не морају да устају раније и излазе у хладне просторе између вагона. Врата вагона су се брижно затварала, тако да се није дозвољавало да хладни ваздух уђе у већ задихани и помало загрејани вагон.На последњем седишту сдели су двоје стараца, већ оседелих, који су се држали за руке и вероватно су брачни пар. Она се силно прилепила уз њега да се угреје, а он је пребацио руку преко њеног рамена. Старица ситног тела, милог избораног лица показивала је свима да је задовољна и срећна у животу. Очи су јој сијале и заједно са седом коврџавом косом давали су неку чудесну драж њеном лицу. Човек поред ње, сличних година као и она, био је сед и задовољан. Поред њих седео је црн и мршав човек мало погурен и савијен. Лице му је било суво и помало забринуто. Неки чидни сјај у очим и скупљене усне давале су неку дозу мистицизма. Као да се у својим мислима борио са неким гигантским проблемом, тако да му је чело било сво наборано. Благо нагете главе гледао је у под.... Преко пута стараца и црног мистичног човека седела је млада жена са својом малом кћерком. Привукла ју је уз себе да би је што више загријала. Жена ситне телесне грађе и мршавог лица. Благо се смејала својој раздраганој и помало нервозној ћеркици, док ју је нежном и топлом мршавом руком гладила по глави. Девојчица са седишта још увек није могла да дохвати својим ногама под вагона, тако да је весело махала њима. Мајка је тепала и играла се са својом кћерком. На лицу јој је осмех, али очи пуне сјајних суза и наборано чело говорили су да је у себи тужна и забринута. На њиховом седишту није било више никога. Седиште преко пута њих је било у потпуности празно. Воз је стењући стајао на станици и чекао се треутак поласка. У вагон је ушао вискок млађи човек држећи флашу вотке у руци. Видно је био пијан. Ушавши у вагон није могао да држи равнотежу, тако да је грубо сео у слободно седиште и изгледало је као да је у њега пао... Врата од вагона за собом није затворио, те је неко од путника мрмљајући нешто за себе устао и љутито их затворио. Пијани човек био је прљав и поцепан, а по коси и одећи му се топио снег. Лице му је издужено и суво. Коса непочешљана и влажна од снега... Очи сјајне од суза, али су гледале у неку нејасну дубину. Махао је руком онако за себе... терао је нешто од себе у свом непозантом свету. Није га било брига за друге, али и њих није било посебно брига за њега. Свој проблем носио је са собом и борио се са њим онако како је могао... Девојчица која је седела са мајком преко пута њега видно се уплашила и још јаче стиснула уз мајку. Жена тужног сузљивог погледа погладила је девојчицу по глави да би је утешила. -„Мама, овај чико ме плаши“- рекла је меким и дрхтавим гласом уплашена девојчица. Мајка ју је ставила на крило држећи је за ноге које више није весело клатила. -„Онај чико није зао“-рече жена и пољуби девојчицу у главу - „већ му је само јако тешко“. Држећи преплашену девојчицу у рукама, која се чврсто обгрлила за врат мајке, устала је и пришла пијаном човеку и са гласом саосећања и сузним очима благо му рече-„Не брини се. Ја знам како се осећаш... Дај ми ту флашу.“ Човек тужног погледа окрену лице ка прозору ништа не говорећи и неколико секунди гледао је у снег који је почео јаче да пада. Не окрећући главу испружио је руку ка жени са девојчицом која је и даље стајала гледајући у њега. Она је брзо узела флашу из његове руке и лагано се спустила на седиште поред њега. Девојчица се већ умирила. Он је и даље гледао кроз прозор. Ништа нису проговорили. Пре изласка му је тихо рекла
-„Ми овде излазимо“. Он се окренуо и видео их како већ стоје код врата за излазак из вагона. Устао је брзо и кренуо за њима. Напољу је и даље падао снег. ***Данас је ова мршава жена са сувим лицем и сузним очима срећна супруга овог пијаног човека, а весела девојчица је већ дохватила под вагона својим ногама и грли свог малог раздраганог брата. Стари воз се и даље вуче бројећи метре које ће још прећи. Вагони су и даље хладни и сиви, а у њима се народ тиска да се угреје. Пијани људи и даље улазе у воз, али ретки су они који схватају да они нису зли, већ да им је само јако тешко.
Hteo bih da komentarisem...samo mi moras reci sta tacno.
Samu pricu i njen stil?
Dogadjaj?
Tebi se ovo dogodilo?
Ne, nije mi se dogodilo, ali oslikava nacin na koji se odnosimo prema ljudima. Da li ste se nekada pitali kakve probleme imaju vasi saputnici u vozu, autobusu, avionu...
Covek stvara predrasude i na osnovu njih sudi svima oko sebe. Zena u prici je presla granicu predrasude i izrazila saosecanje sa pijanim covekom. Zar ne?
nemam predrasude. ako je istinita ova prica, ... sta znam.
sta god ti sada ostavila kao komentar, delovace.... otkud znam. to je rasprava za LIVE. nemam predrasude, samo saosecanje nije sve. i ne mozes pomoci nekome ko pre svega ne zeli da pomogne sam sebi. to je zaista kompleksna tema. ja ne bih tako postupila, recimo. a bilo je situacija kada sam uradila nesto sto mozda neko drugi ne bi (poput ove). ne ogranicavam se nicim u zivotu. ne volim da generalizujem.
(meni je narkoman spavao u vozu, bas takvom vozu, na ramenu...pa sam ga pustila da spava, dok ga idiot od kondukterke nije izbacila.... )...........
zasto ne vidim komentar? i ne vidi se na home page?
Nije u pitanju samo saosecanje. Srvar je u tome sto je ona prisla i pruzila trunku nade ovom coveku. Da li ste se pitali: Da li je jedini krivac saoubica ili su ljudi oko njega krivi jer ga nekada nisu razumeli? Covek kada dobije i najmanji tracak nade ide dalje, a ne ostaje na starom da umre od bola! Zar ne?
to je tacno. ali, razmisli - ko su samoubice? i ko su alkoholicari? i ko su kockari? SLABI LJUDI. a to se ne dogodi odjednom. takav se rodis, tako te odgoje. i ako pustis da te savlada pritisak sredine (ili cega god), gotov si. "najjaci opstaju" - vidis da svugde vlada taj princip.
(nemoj sada da mislis da sam bezosecajna kucka, daleko od toga...pomagala sam ljudima daleko vise u zivotu nego samoj sebi...i, onda, na prepad, shvatih da moram sebi biti najvaznija, jer ako to nije tako , ni drugi me nece doziveti na taj nacin. tako je sa svim ostalim u zivotu. ljudi te vide upravo onako kako vidis sam sebe.)
Da, u velikom delu si u pravu. Ja ipak mislim da trebamo malo preci uske granice samoljublja i pruziti ruku i nekome ko je slab.
Mislim da nije sve u okolini.
Covek se cesto oklizne na klizavom zivotnom ledu i potrebna mu je ruka da ponovo ustane. Ne da se on ne trudi, vec mu je potreba iskra...
Da li ti je neko nekada pruzio ruku u teskoj situaciji ili si se mozda pozalio nekome, te ti je bilo lakse? znas li da je najveci problem danasnjice otudjenje i bezosecajnost za druge?
razumem. i jeste, neko se trudio da mi pomogne. to nije dovoljno. ako ne pomognes sebi, snagom volje i uma, ne moze niko.
slazem se da nije dovoljno, ali ipak je potrebno da ti neko pomogne. Sto kazu .
Svi imamo teske periode u zivotu. Zato ne trebamo razmisljati kome pomoci, a kome ne.
Ne mozes pomoci nekom ko ne zeli....znam iz jako bolnog iskustva...ubila sam sebe da bi pomogla nekome, srusila svoj svet i pogazila sve norme i principe...presla sve granice...i nista...postoje ljudi koji ne zele pomoc, samo im treba neko ko ce da oprosti sve gluposti koje naprave, opet opet i opet.Kad prvi put kazes "nisi u pravu" istog trenutka pocinje da te mrzi i trazi novu "zrtvu" koja ce da pozdravlja sve sto uradi, koliko god to bilo pogresno.