Izgubljeni snovi

Дозивам те често ноћу

када збирам секунде без тебе

покушавајући да отерам самоћу

која ме стегла као тешко бреме.

Дозивам те често јутром

када се сунце роди и засија,

али ме не греје, већ хлади

јер ми без тебе сунце баш не прија. 

О, дозивам те често у слепилу

дана када само тебе тражим.

Дозивам те, вичем, шапћем и молим

да дођеш и вратиш ми живота силу.

Дозивам те често, баш често...

О, да ли ме чујеш?

Дођи, празно је то место

где у мом животу ти станујеш!

Дозивам те често поред реке

и проводим тако јутра, дане, ноћи...

Све док још дишем прихватити нећу

да никада више ти ми нећеш доћи! 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Није важно шта је било

И колико је било тешко,

Подигни свој поглед горе

И види небо што се смеши.

Није важно колико боли

И колико речи је пало,

Испружи своје меке руке

И ухвати руку што ти дајем.

Није важно ништа,

Само ћути и дођи ближе.

Наслони главу на моје раме

Јер боље сутра већ свиће.

Draga nesanice malo si me zatekla... Evo kakva je moja sreca...

Моја срећа се не крије у чудима
и великим стварима у животу,
већ у осмеху, лепом стиху, песми,
у ситницама и драгим људима.

Моја срећа је у благом, топлом ветру
маленом цвету крај прашњава  пута,
у дечијем гласу и невином погледу,
у топлини мога невеликог кутка.

Моја срећа је у топлом загрљају
у зевездици сјајној на небу далеко,
у млечном зрачку јутарњег сунца
и томе што ме воли неко.

Моја срећа је скривена у љубави,
јер постојим да несебично волим
и кроз љубав да упознам срећу,
јер само кроз љубав се она срести може.

Срећа је изван нас, зато се кроз љубав проналази.
 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Тражио сам те међу звездама

И белим далеким облацима,

А нисам гледао око себе

Јер си сво време била ту.

Тражио сам те међу птицама

И немирним хладним ветрима,

А нисам зано да си близу

И да крај мене спаваш.

Тражио сам твоје очи у води

И блиставом белом снегу,

А нисам их видео крај себе

Док су блистале у мраку.

Тражио сам те као срећу,

Као детелину са четири листа,

А нисам зано да си ти

Сва моја среће која ме прати.

А ја сам те осетио и предосетио
у поветарцу меком и топлој киши,
у ваздуху који те је на себи носио
у светлу којим сијала си.

А ја сам те упознао у сну немирном,
када си ми била и радост и стра',
Док си ми била још непозната ликом,
ал' топла к'о додир и мека к'о лан.

Да, ја сам те већ знао одавно
из мојих сећања којих се не сећам,
ал' сад док стојиш ту преда мном немо
чини ми се да те још и више знам.

О, знао сам да ћес ме потпуно разумети
и испружити своје отворене дланове ка мени,
топло ме погледати као дете без речи
као да се већ дуго, дуго знамо.

Тихо пада мрак...

Да ли чујеш мој глас

који те из даљине зове,

зове у моје снове

исткане од месечине?

 Тихо пада мрак...

Осећаш ли мој поглед,

поглед што ти косу дира

ношен на крилу лептира,

од поветарца рођен?

Тихо пада мрак...

Видиш ли моје речи,

речи које нисам рек'о

и није их чуо још нико

и никоме их нећу рећи?

Поново тихо пада мрак....

Да ли чујеш мој глас

који те из даљине зове,

зове у моје снове

исткане од месечине?

Увукла ми се под кожу
једна слатка, мала и мека,
као маслачак нежна,
као поветарац топла...
О, да ли је од сна створена
или исткана од нити маште?
Или је нестварна као зрак
истопљен у ваздуху?
Нисам сигурн у стварност
и постојање свега око мене
јер је јава са њом сан,
а сан наставак јаве...
Лети као прозирна сенка
и продире у моје тело...
Настанила се у мени
тако дубоко и вечно...

Долетела си на мој длан,
кад ми је био најцрњи дан
и спустила си своје меко лице
на моје груди, нежна грлице.

Затворила си очи и ћутала
и схватих твоју песму без речи
срцем си ми све испричала,
оно што никоме нећеш рећи.
 
Схватила си у том трену
молитву у мом оку скривену...
жељу да си у животу мом
и ја заувек у твом.

Сретох те кад беше мрак

и чух нему песму твог срца

и запамтих твој траг,

траг на леду који пуца.

Стадох блед за трен,

не од зиме, већ од стр'а,

јер знадох да бићу њен

целог свог живота.

Схватих у том трену

да не видим месец млад

већ само косу њену

коју распусти тад...

Сретох те кад беше мрак

и родих се у том трену,

јер оставила си на срцу траг

и још увек си у њему...

Шуме и поља, 
горе, реке и мора,
чак, небо и земља
то си ти - то сам ја.
Пламен и лед,
мировање и лет,
коло без краја
све живи, све буја...

Можда шума зна висину неба,
можда зна река која је у облацима сила,
или се једноставно поново љубав родила,
али одакле се, као пролеће, појавила?   

Небеска купола
пуна тајни и чудеса
пуна бездана и огња,
за тебе и мене.
Језа и зној,
чежња и покој,
као пахуљице и снег
то сам ја - то си ти.

Можда шума зна лепоту неба,
можда зна река која је у облацима сила,
или се једноставно поново љубав родила,
али одакле се, као пролеће, појавила?

                                              ***

Ово је једна песма на руском коју сам покушао (наспрам својих могућности) да пренесем на наш језик. Надам се да ће Вам се свидети, јер пролеће је ту, а надам се и нове љубави....

Када си близу дрхтим као перо
ношен пролећним ветром,
губим дах и речи...
поглед скалњам у страну...
О, да ли те ја волим?
Не знам, али поглед скривам,
не смем да те додирнем
јер си икона мојих идеала...
срце нацртано на стаклу
тањем од најтањег сна...
Плашим се за тебе,
бринем сваке ноћи
да ли лепо сањаш...
и да ли ти довољно дајем
љубави од папира...
Усне твоје су ми сан,
жар који не смем да додирнем
јер се плашим бола
или, можда, нечег другог...
Желим да те загрлим чврсто
стегем уз себе и осетим
да је топлина твог тела
топлина мог живота!

Гладан сам те као дете,
тражим те по овом ветру
што без правца око мене дува
и видим те у свакој ствари....

Твоје очи су оваплоћење бездане дубине
усне топлина и јад у исто време...
Твој поглед меки осетим на мени
залутао од чежње или страха...
 
Хоћу једним прстом да
пипнем сваки милиметар тебе...
да срцем измерим твоју душу...
да те имам у себи ...

Хоћу да избројим сваку твоју влас
да знам колико њих треба да волим...
хоћу да и у најдубљем мраку
видим топлину љубави твоје...

Знам да сам луд, али скроз,
али без твог сна сам још луђи...
додирни ме бесмртно ове ноћи
јер луд сам... луд за тобом!!!

Не знам зашто те пустих у моје снове,

али сам тужан и рад у исто време,

што имадох у себи- дадох ти све

и зато те молим: не повреди ме!

Отворих ти врата вечно затворена

и показах све своје слабе стране,

остадох без заштите пред тобом

и зато те молим: не повреди ме!

Срце узаврело предао сам ти

да куца на длану твоме

док ме волиш и оно ће радити

и зато те молим: не повреди ме!!!

Дођи опет, моја спавалице,

прислони главу на моје груди,

осети срца мог трзавице

које ми твоје присуство буди.

Дај ми опет, моја пахуљице,

те смрзнуте руке да ти их згрејем

испод моје топле мишице

док те у чи гледам и громко се смејем.

Дођи опет, моја лептирице,

рашири крила ту поред мене

и дај ми опет твоје мило лице

да ми обасја дане помрачене.