Izgubljeni snovi

Можеш да изгубиш посао

и да те љубав грубо изда,

али једно знај у животу

ја бићу ту да те утешим.

Када ти сузе лице облију,

људи сву у теби наду убију,

можеш да се надаш на то

да крај тебе бићу ја.

Када те сви забораве

и осетиш бол и тугу

знај да можеш да се вратиш

на ово раме за плакање.

Када ти топлине нестане

и осетиш хладан бол

дођи у ове топле руке

да те загрејем, па иди.

                   Опет.

Када сузе престану и останеш без речи

удахни дубоко и осети тежак ваздух између нас

понеси мало боли у својим грудима

као успомену на мене и изгубљене снове.

Јави се понекад у биро неостварених жеља

и ослушни уздахе несрећних.

Погледај у лица без очију која плачу

за жељама које су негде у ваздуху.

Прошетај понекад поред наше реке

и седи у парку на нашу клупу

знај да ћеш тамо пронаћи и мене

чекајући птице које се никада неће вратити.

Шетаћу и даље улицом изгубљених

тражећи што изгубих у неком углу

сањајући да ћу негде срести тебе

ако се случајно од њега изгубиш.

Када лагано утихну нежне виолине,

и музика од умора стане,

ти начуљи срце и ослушни,

срце моје ће ти сасвим тихо рећи

колико ми у животу значиш.

Кад одигра свој последњи плес

осуђеник кога на смрт воде,

топлина мојих немирних прстију

нешто ће ти додиром рећи:

колико ми у животу значиш,

Кад умре крваво сунце за брегом

доћи ћу крадом до тебе да те видим

како мирно спаваш невиним сном

и рећи колико ми у животу значиш!

Одмори се мало моја мученице,

спусти ломне руке да одморе мало,

набор'о је ветар твоје суво лице

ал' се времену још није предало.

Устала је рано, а и њој се спава

да уради оно што успела није,

савила се леђа, клонула јој глава

али она ради све усрдније.

"Могу ја то сама,навикла сам, сине!"

одговара кад јој се помоћ понуди,

 да помогне другом и за другог да брине

препуне су њене напаћене груди.

Уморена јадна од тешког бремена,

али још јој сија изборано лице.

Непрестано за њу молим Господа

да прими подвиг и ове мученице.

Седео је немо на земљи поред пута

наслоњен на зид што се над њим диже,

слеп од рођења, а поглед му лута

као да читав свет хоће да обиђе.

Сасушено лице, али ипак сија

испружио руку-милостињу чека.

Ужива у мраку који нема краја

и видети сунца неће ни до века.

Пратио је својим невидљивим оком

безброј лица и погледа бледи

удели по неко просјаку сиротом,

а он би и даље мирно остао да седи.

Гледам твоје очи док се будиш

и сваки пут видим онај исти сјај.

 Радујем се сваком новом рађању сунца

 јер знам да се будиш крај мене.

  Речи нису моћне да искажем шта осећам

 и довољно је да ћутим и гледам те.

Доносиш ми у живот непрестано нова јутра,

 у длановима носиш сунце за мене.

 Плашим се, понекад, да не заслужујем

 све то што ми ти дарујеш.

 Сада знам да када будем стар и сед

 да ћу те волети истим жаром као и сад.

Молим те само једно у животу

да када се на мене навале бриге,

глава ми клоне и откажу ноге

погледај ме у очи и реци: Не бој се и ја сам ту!

Смеј се увек, јер је то лепота

и сунце се смеје сваког новог јутра,

облаци се смеју ожеднелој земљи,

а зашто се и ти смејала не би?

И када си тужна-смеј се, биће боље,

јер туга се лечи ако имаш воље,

осмехом се може учинити много

јер када смејеш и другима је драго!

Не требају ми посебни људи у животу,

јер посебност се не огледа у успесима,

већ ми требају прости људи

који на посебан начин умеју да воле.

Зашто ће ми сва лепота овог света

ако немам никог око себе,

јер свет се не огледа у величинама,

већ у људима који гигантски воле.

Моје је благо тамо где је моје срце,

а то је међу онима који ме воле!

Јер није човек богат колико има новца,

већ колико има људи које воли и који га воле!!!

Плакала је целу тамну ноћ

и још јој је лице влажно од суза

ломи танке прсте и усправно стоји

као оголело дрво после олује.

Топло грли још поспану децу,

а очи јој пуне врелих суза.

Гледа их како једу, душа јој пуца,

"Не, не могу, сине, ја сам већ јела!"

Сва по кући лети-земљу не дотиче,

а стеже је туга као земља мрка.

Покрила је своја осећања велом

да мора да ради за себе и мужа.

Сунце опет зађе. Дан се завршио

и увелико ноћ хита новом јутру.

Она није легла, а и њој се спава,

има још само нешто да уради.

Како сам старији све више не подносим зиму, а сећам се када сам уживао у снегу и лепоти хладних дана. Сећам се како сам волео да стојим на тераси испред собе и да дуго, дуго посматрам беле пахуљице. Тада ми се чинило да неко седи на нашем крову и из некакве вреће без дна просипа пахуљице по дворишту. Али, није више тако. Зима ми је постала мрска. Могу и сада да посматрам како пада снег, али ми брзо досади јер знам да нико не седи на мом крову и не просипа пахуљице. Сада ме привлачи зима, али само у случају да је посматрам из топле просторије. Већ је позна јесен. Дани су постали сасвим кратки, а о сунцу нема ни речи. Већ неколико дана пада хладна ситна киша која, чини ми се, постала је толико ситна да се не види. Некаква суморна светлост ме чека сваког јутра, а згуснута тама ме у кревет прати. И тако већ неколико дана. Устајем-мрачно, одлазим на спавање-мрачно. Излуђује ме ово време. Покушавам да не излазим из куће осим када за то немам изричите потребе. Некако ми је лакше ако сам унутра и не обраћам пажњу на сивило које ме обавија. Лакше поднсим ако не размишљам о томе да ми се ово време не свиђа, и оно тако нечујно прохуји поред мене. А и када треба да изађем то чиним са великим негодовањем и мрзовоњом која се видно осликава на мом лицу. Са највећеом апатијом спремам се да изађем на улицу. Облачим свој капут, који још увек нисам однео на хемијско чишћење, и то успорено као да се са собом борим и надам се да ћу моћи да не излазим. Увијам шал око врата, а осећам као да ме хладноћа дави. Већ на вратима осећан некаву чудну језу и благи немир од сусрета са влажним асфалтом и сивим небом. Први корак је направљен. Преживећу... Пада ситна, ситна киша, али ботово неосетљива. Ваздух је засићен неописивом влажношћу. Покушавам да не обраћам пажњу на оголело дрвеће и пусте паркове. Наједном почиње снег. Сасвим ситне пахуљице почеле су да шарају по густом сивилу не остајући на површини већ топећи се на влажном асфалту. Погледах око себе и не видим нигде никога. Нашао сам се сам на улици. Настављам даље и са друге стране улице угледах жену која је за руку водила девојчицу. Дете се радовало овим првим малим хладним пахуљицама и као да је очима својим тражило некога ко их са зграде посипа. Сва животна радост у овоме трену њој су сачиљавале ове мале беле појаве и топла мамина рука коју није испуштала. Опазивши да их гледам, девојчица ми се благо насмеја и махну. Као да је желела да сву своју радост овог трена подели са мном. Збуних се у трену те извукох руку из топлог џепа и хтедох да јој махнем, али као да није било довољно радости на мом лицу. На моју топлу руку паде ми сасвим, сасвим мала пахуљица неправилног облика. Осетих ту мајушни хладоћу. Она ме нежно пољуби у длан и заувек нестаде на мојој загрејаној руци. На мом лицу појавио се неочекивани осмех. Груди се напунише радошћу живота и осетих ту срећу коју је осетила та чудесна девојчица. Сетио сам се да неко посипа ове пахуљиц са неба из своје вреће без дна. Почео сам да трчим по улици и да скачем као да је топло пролеће. Да. Сад се питам да ли је потребо да све буде како желим да би био срећан? Не. Срећа је у нама и око нас...у капљици кише, у сасушеном листу, у лицу насмејане девојчице, у маленој хладној пахуљици која се истопила на мом длану.